Околина Власенице је по свим познатим изворима била стално насељена од праисторије до данашњих дана. О томе поред осталих свједоче и некропола стећака са хумкама на локалитету „Шошари“ ( данашањ Општина Милићи ), те бројне некрополе (71), стећци (1595 а од тога 65 рељефно декорисаних и један са натписом), остаци насеља старих градова, средњовјековних путева итд. Локалитети под називом „Црквина“ налазе се у селима Вукшићи и Горњи Залуковик. У Цикотама, на десној обали Дрињаче према Власеници, на једном мањем вису званом „Рудиште“, виде се трагови рударског насеља, а недалеко одатле на Варошишту и Ханишту, остаци старих насеља. У вријеме босанске самосталности подручје данашње Власенице улазило је у састав средњовјековне жупе „Бирач“, о којој се први писани трагови налазе 1244. године и данас се чувају у дубровачкој библиотеци. Овај крај је у то вријеме био углавном у посједу феудалних породица Павловића, Динчића, Златносовића и Орловића који су у близини Власенице имали своја утврђења и замкове. Под османлијску империју „Бирач“ је потпао средином XВ вијека (1463), када се већ јавља насеље Власеница, али под именом Бирач које ће се задржати до краја XВИИИ вијека. О настанку данашњег имена Власеница постоји више прича и објашњењаод којих су најприхавћенија сљедећа два: насеље је име добило по трави власуљи која расте у овом крају и друга, име Власеница је настало по првим становницима тог подручја „Власима“.
У периоду под османлијском, затим под аустроугарском влашћу, те дешавањима из И и ИИ Свјетског рата, као и последњег рата у БиХ, Власеница је не њену несрећу била активни судионик свих крупних историјских дешавања, што је у свим случајевима резултирало огромном људском и материјалном деструкцијом.
Ако саму урбанизацију Власенице посматрамо у контексту урбаног развоја средњег Подриња, онда је овај процес континуиран од римског доба па до данас. Према историјским изворима и подацима, подручјем Власенице је пролазио римски пут Рагуза – Сирмијум. У средњем вијеку урбанизација је заснована на процвату трговине и сточарства на овим подручјима, гђе су постојала два основна типа насеља тргови уз путеве и предграђа уз феудалне замкове. Чак и под Османлијским Царством, Власеница је 1765. године постала сједиште кадилука. У цјелини гледано ова подручја имају гутсу мрежу урбаних насеља која нису довољно развијена и хијерархијски раслојена, што је посљедица вишегодишњих стагнација или чак назадовања која су условљавана снажним политичким, привредним и другим кретањима. Ипак, овакав тип насеља може бити добра основа за будућу јачу урбану, друштвену и привредну активност.