Бан Ки Mун, генерални секретар УН.
Општом декларацијом о људским правима из 1948. године признато је право на образовање, а тиме и право на писменост. Две су декларације отишле још даље, тако је у Декларацији из Персеполиса (1975.) речено: „Писменост није сама себи сврха. Она је темељно људско право”, а Хамбуршка декларација из 1997. наглашава како је писменост, која у ширем смислу обухвата знање и вештине које су потребне свима у свету брзих промена, једно од основних људских права.
Најновији подаци Унеско-а показују да је више од 900 милиона одраслих људи у свету неписмено. То значи да један од пет пунолетних људи на планети још не зна да чита и пише, а две трећине од тог броја чине жене. Према подацима којима располаже Унеско, чак 113 милиона дјеце не иде у школу, похађа је нередовно или ју је напустило. Подаци УНЕСКО-а из 2006. године говоре да 75 одсто неписмених становника живи у подсахарским земљама, где женска деца уопште не иду у школу, а следе југозападна и источна Азија и арапске земље.
У Србији данас има око 1,35 милиона становника без дана школе или само са неколико разреда. Према попису становништва, из 2002. године, у Србији је било више од 20% одраслих преко 15 година старости, који нису завршили основну школу, а чак 50% оних који су завршили само основну или су функционално неписмени. Највиша стопа неписмености биљежи се у јужној и источој Србији а поред младих угрожени су и одрасли, углавном жене, изнад 50 година… Међу образованим становништвом у Србији највише је оних који су завршили средњу школу, а свега 6,5 % има факултетску диплому.
Концепт писмености некада је подразумевао савладавање вјештине читања и писања. Од шездесетих година XX века приступа се функционалном описмењавању, које подразумева да особа има могућност да исправно чита, пише и говори уз разумевање, као и да има познавање потребних вјештина споразумјевања.
Према дефиницији Пројекта међународне писмености одраслих (ИАЛС) писменост се дефинише као прозна писменост (разумевање и коришћење информација добијених из текстова), документациона писменост (информације које се налазе у различитим формуларима) и квантитативна писменост (разумевање, на пример, извештаја о стању на рачуну у банци, одређивање пореза, камата и др).
Резултати истраживања и даље показују колико је оних који не поседују елементарно знање писања и читања. Поред младих, образовање, односно пуна писменост одраслог становништва сада је и у развијеним земљама једна од основних тема, јер лобализација светске економије захтева писмене раднике.
Крајем 20. и почетком 21. века на свјетску сцену „ступа“ и такозвана нова писменост, односно информатичко описмењавање, експлозија нових форми комуникација у врло кратком временском периоду. Ту предњачи развој онога што се назива „Mass Self Communication“ (МSC), односно масовна индивидуална комуникација. Технички гледано, МSC је интернет, али исто тако и свијет комуникације мобилним телефонима.