T. Голијанин / Инфо портал ВЛАСЕНИЦА 24
Све младе кошаркашице сањају да добију позив за РТЦ камп, али већини то остаје нодосањан сан. Међу ријеткима које свој сан живе су двије Власеничанке – четрнаестогодишња Анђела Петковић и тринаестогодишња Милица Мазић.
Њих двије ће током десет дана боравка, од 16. до 26. јуна, у РТЦ кампу у Крагујевцу имати прилику да тренирају са тренерима србијанске репрезентације и покажу шта и колико могу у кошарци.
Обје дјевојке кажу да су кошаркашку лопту први пут у руке узеле са седам година.
„У том узрасту хтјела сам да се опробам у више спортова, па да одлучим који ми се највише свиђа. На први кошаркашки тренинг ме одвео мој тата Бранислав и одмах сам схватила да је то најбољи избор за мене. У почетку нисам ништа озбиљније планирала, али, како је вријеме пролазило, схватила сам да ми кошарка доста значи и да ће се труд једног дана исплатити“, прича плавокоса Анђела.
И Миличина прича је слична.
„Моја породица је спортска, па је било логично да и ја кренем у спортске воде. Тата је фудбалски судија, стричеви активни фудбалери, а мама је тренирала кошарку, па смо моје млађе сестре и ја, вјероватно, од ње наслиједиле љубав према овом спорту. Почела сам тренирати када сам кренула у први разред и врло брзо схватила да кад нешто волиш, даш све од себе да постигнеш неки резултат“, озбиљно прича Милица.
А резултати су стигли веома брзо.
„Као и свакој другој дјевојчици која тренира, сан ми је био да постигнем успјех, да заиграм за већи клуб, за репрезентацију. Када сам прошле године добила први позив за регионално окупљање које организује Кошаркашки савез Србије, била сам пресрећна. Иако сам прошла све кругове, регионалне и савезне, и утакмице, и очекивала позив на камп, нажалост, због пандемије он није одржан. Ипак, мој рад и труд су дали резултат тако да ћу наредних десет дана провести у Крагујевцу“, поносна је млада Петковићева.
И њена другарица не крије срећу због, само за одабране, пристиглог позива.
„Током протекле двије године нас двије смо одиграле много утакмица, у различитим градовима у Србији, и ониме што смо показале заслужиле смо овај позив. На прво окупљање је из нашег КК Власеница било позвано десетак дјевојчица, а онда смо остале само Анђела и ја. Велика је ствар што смо се, међу толико кошаркашица из цијеле Србије, нас двије нашле међу 22 кошаркашице, свака у свом годишту, и једине из Републике Српске“, искрена је црнокоса Милица.
Младе Власеничанке су нам објасниле и зашто је овај камп толико важан.
„На кампу можемо да научимо доста нових ствари, да унаприједимо наше кошаркашко знање, своју физичку спремност. Још важније је да Кошаркашки савез Србије, има у виду нас, млађе категорије, као неке будуће репрезентативке“, сложне су и Анђела и Милица.
Дјевојке не заборављају да помену ни оног ко их је учио првим кошаркашким корацима.
„Желимо да се захвалим нашем Кошаркашком клубу „Власеница“, нашим тренерима Радовану и Срђану Перендићу, јер без њих ово ништа не би могло да успије. Без нашег матичног куба не бисмо могле да догурамо довде“, сматра Анђела.
Слажу се да и без родитељске подршке успјех не би био могућ.
„Мислим да је за све што смо научили најзаслужнији наш тренер Радика, који нас подржава, тренира и бодри, али не смијемо заборавити ни своје родитеље који нас возе на утакмице, дају нам подршку у сваком смислу и подржавају нас у свему што радимо“, закључила је Мазићева.
На крају, осим сна о репрезентацији, Анђела и Милица су са нама подијелиле и једну тајну: Жеља им је да по завршетку основне школе заједно заиграју за новосадску „Војводину“.