Српска православна црква прославља данас највећи хришћански празник – Васкрс, којим се слави васкрсење Исуса Христа из мртвих и који представља суштину хришћанске вјере.
Исус Христос је својим васкрсењем из мртвих побиједио смрт и свим људима од Адама и Еве до посљедњег човјека на Земљи даровао вјечни живот.
Чином страдања на крсту, када безгрешни Христос прима на себе гријехе цијелог људског рода, а потом и чином васкрсења, када побјеђује смрт која је посљедица гријеха, уз истовремено обећање васкрсења свим људима, он доказује и показује да је Месија и Помазаник – спасилац свих људи.
Без Васкрса хришћанско вјеровање не би имало никавог смисла. Васкрс је празник побједе живота над смрћу, добра над злом.
Прославу Васкрса, којој је претходила припрема вишенедјељним постом, православни вјерници најприје почињу у храмовима, окупљени у заједници на Светој литургији, чији врхунац представља причешћивање – сједињење са Богом.
Потом се прослава наставља у кругу породице, гдје посебну радост, нарочито дјеци, представља туцање шареним васкршњим јајима.
Шарено јаје представља саму симболику Васкрса. Јаје је симбол рађања живота, пиле прокљује љуску и излази, као што је Христос устао из мрачног гроба и узнио се на небо.
Православни вјерници окупе се око васкршње трпезе и изговоре молитву Господњу „Оче наш“, те отпјевају васкршњи, побједоносни тропар „Христос васкрсе из мртвих и смрћу смрт побиједи…“.
Васкрс се слави три дана, током којих се православци поздрављају са „Христос васкрсе“, уз отпоздрав „Ваистину васкрсе“.
Васкрсење Господа Исуса Христа, како се тај празник означава у календару Српске православне цркве, најстарији је хришћански празник и празнује се још од првих времена хришћанства. Главни је покретни празник и на основу његовог датума одређује се када ће пасти други покретни вјерски празници.
Исус Христос – месија који се оваплотио од Духа Светога и Дјеве Марије и постао човјек – дошао је у овоземаљски живот да би својом жртвом на крсту спасио сав људски род од гријеха, да би, потом, васкрсењем из мртвих побиједио смрт која је настала као посљедица гријеха.
Распет је на брду Голгота (што значи костурница), на мјесту гдје је сахрањен први човјек – Адам. Док су га разапињали, Христос је замолио Бога да опрости његовим мучитељима.
Света јеванђеља наводе да је у рано недјељно јутро Христов гроб обасјала јака свјетлост, од чије су јачине попадали стражари који су чували гроб, огромна камена плоча – која је била стављена на улаз у гроб – покренула се и Син Божији је васкрсао.
У то јутро жене мироноснице кренуле су према Христовом гробу и видјеле отворен и празан гроб, у коме је било само погребно платно. Анђео Господњи питао их је: „Зашто тражите живога међу мртвима“ и тада им се јавио васкрсли Христос.
Христос се јавио Богомајци и апостолима, који су га оплакивали у једној кући у Јерусалиму, ријечима: „Мир свима“ и показао им ране настале приликом разапињања на крсту.
На ово апостол Тома га је упитао „Јеси ли заиста то ти, рави /учитељу/“, на шта му је Исус пришао и дозволио да дотакне његове ране. Отуда израз „невјерни Тома“, који означава сумњичаву особу.
Васкрсли Христос је у овом свијету провео још четрдесет дана, када се вазнио на Небеса и „сјео са десне стране Оца“.
На Првом васељенском сабору, одржаном у Никеји 325. године нове ере, Црква је установила да се Васкрс празнује у прву недјељу која долази иза пуног Мјесеца, а који се појављује послије прве равнодневице, с тим да то не може бити прије 4. априла, нити послије 8. маја.
Данас овакав канонизовани принцип одређивања датума Васкрса примјењују православне цркве, односно цркве које су остале на ортодоксној, правовјерној линији.
Ради значаја овог празника, свака недјеља у току године је „мали Васкрс“.