Извор: Министарство здравља и социјалне заштите
Свјетски дан хепатитиса (World Hepatitis Day) обиљежава се већ четрнаесту годину у цијелом свијету, па тако и у Републици Српској, као дио глобалне кампање коју проводи Свјетска здравствена организација (СЗО), с циљем повећања свијести о вирусним хепатитисима и указивању на важност правовременог откривања и лијечења хепатитиса.
Подизање глобалне свијести о овом проблему, званично подржаном од стране Свјетске здравствене организације, удружује организације пацијената, владе, медицинске стручњаке, цивилно друштво и јавност да дјелују у циљу његовог смањења/растерећења.
Као и прошле године, тема овогодишњег обиљежавања Свјетског дана хепатитиса је елиминација вирусног хепатитиса. На 69. скупштини Свјетске здравствене организације у Женеви, 194 владе усвојиле су Свјетску стратегију о вирусном хепатитису, чији је главни циљ елиминација хепатитиса Б и Ц у наредних 13 година. Заједница је одговорила покретањем NOhep-а, првог глобалног покрета за елиминацију вирусног хепатитиса до 2030. године.
На дан обиљежавања Свјетског дана хепатитиса 2017., заузет је став да се убрза напредак ка постизању циља елиминације до 2030. године.
ЕЛИМИНИСАТИ ХЕПАТИТИС је једноставан позив за акцију којој свако може да допринесе. Без обзира на приоритете, тема се лако може прилагодити потребама земље или локалне заједнице. За постизање елиминације потребно је повећање свијесности, боља дијагностика и кључне интервенције, повећање обухвата вакцинацијом, контрола сигурности крви и ињектирања, програми смањења штете, лијечење и сл. Свака активност која се бави вирусним хепатитисом је корак ка његовом елиминисању.
Вирусни хепатитиси
Елиминација вирусног хепатитиса није само циљ јавног здравља – то је индивидуални циљ за милионе мушкараца, жена и дјеце широм свијета. Свака поједина особа може бити погођена вирусним хепатитисом и сви имамо улогу да би се постигла елиминација вирусног хепатитиса.
Вирусни хепатитис је упална болест јетре узрокована вирусима који имају склоност да нападају ткиво јетре. Најчешћи проузроковачи су вируси хепатитиса А,Б,Ц, Д, Е, али и други вируси, као што су вируси паротитиса, рубеле, морбила, CMV, Епштајн-Баров вирус. Од посљедица вирусних хепатитиса годишње у свијету умре око милион људи, што чини 2,7% свих смртних исхода. Сматра се да је 57% цироза јетре и 78% примарних тумора јетре проузроковано вирусима хепатитиса Б и Ц, који су истовремено и најопаснији.
Вирусни хепатитис Б
Хепатитис Б је једна од најчешћих вирусних инфекција на свијету. Према процјенама, вирусом хепатитиса Б заражено је око двије милијарде људи у свијету. Више од 350 милиона људи има хронични хепатитис Б, а њих око 600.000 годишње умре од посљедица ове хроничне инфекције.
Према процјенама Свјетске здравствене организације 13,3 милона људи у Европском региону заражено је хепатитисом Б.
Према званичним подацима на основу пријава заразних болести за 2016. годину, у Републици Српској пријављене су 42 обољеле особе од хепатитиса Б са стопом инциденце 3/100 000 и 13 особа носиоца антигена хепатитиса Б (HBsAg) са инциденцом од 0,9/100 000.
Вирус хепатитиса Б је веома контагиозан, чак 50 – 100 пута је инфективнији од вируса HIV-а. Може се наћи у крви, зноју, сузама, мајчином млијеку и сперми и осталим тјелесним течностима.
Извор инфекције је човјек који не мора имати симптоме болести, нити знати да је заразан за околину. Вирус хепатитиса Б улази у организам кроз видљива или невидљива оштећања на кожи и слузокожама.
Путеви преноса хепатитиса Б су:
• вертикални – са мајке на дијете (током трудноће или чешће у току порођаја)
• сексуални контакт
• коришћење нестерилних инструмената и прибора (шприце, игле) приликом интервенција на кожи и слузницама
• случајне повреде здравствених радника оштрим предметима контаминираних зараженом крвљу
• употреба заједничких предмета опште употребе (бритве, маказе, четкице)
• трансфузија крви и крвних деривата и трансплантација ткива и органа
Клиничка слика – Период инкубације износи 30 до 180 дана. Акутна фаза болести код већине пролази без симптома. Могу се јавити мучнина, слабост, повраћање, болови у стомаку, жутица на кожи и коњуктивама и тамна боја урина. Више од 95 одсто одраслих, иначе здравих особа заражених овим вирусом ће се потпуно опоравити у року од 6 мјесеци. Код 80-90 одсто особа заражених у првој години живота и 30-50 одсто заражених до шесте године живота и мање од 5 одсто одраслих развиће се хронични хепатитис. Хронични хепатитис може довести до цирозе јетре и хепатоцелуларног карцинома и смрти.
Лијечење хепатитиса Б је веома скупо и није увијек успјешно. Подразумева давање одређених лијекова ради смањења нивоа вируса и симптоматску терапију.
Основна мјера превенције је вакцинација. У Републици Српској од 2001. године, уведена је вакцинција против хепатитиса Б према обавезном календару имунизације. Вакцина се даје дјеци на рођењу, са мјесец дана и шест мјесеци старости. Обавезна вакцинација против хепатитиса Б проводи се код свих невакцинисаних и непотпуно вакцинисаних лица у здравственим установама, укључујући ученике и студенте здравствено образовне струке, који у обављању својих послова долазе у контакт са инфективним материјалом.
Осим наведеног, вакцинација се проводи у одређеним групама које су под повећаним ризиком од вируса хепатитиса Б.
Вирусни хепатитис Ц
Према подацима Свјетске здравствене организације процјењује се да више од 170 милиона људи у свијету живи са инфекцијом вирусним хепатитисом Ц (HCV), а око 12 милиона људи је коинфицирано са HIV/HCV. Међутим, око 80 одсто инфицираних током времена развија хронично оштећење јетре, које ако се не лијечи на вријеме може да прогредира у цирозу или примарни рак јетре. Од хепатитиса Ц годишње оболи 3-4 милиона људи у свијету, а око 350.000 људи годишње умре од цирозе и карцинома јетре који настају као посљедица инфекције овим вирусом.
Када је у питању Европски регион, процјењује се да је око 15 милиона људи инфицирано хепатитисом Ц, а највећи број њих живи у источној Европи.
Вирус хепатитиса Ц се преноси путем крви, рјеђе сексуалним контактом и са мајке на дијете у току трудноће. HIV инфекција повећава степен ризика за трансмисију вируса хепатитиса Ц сексуалним контактом и са мајке на дијете у току трудноће. Трансмисија путем крви подразумијева трансфузију заражене крви и крвних продуката као и коришћење нестeрилног прибора и опреме приликом интервенција на кожи и слузницама.
Хепатитис Ц се често назива „тихом болешћу“ јер мање од 5 одсто пацијената се јавља непосредно по стицању инфекције. Код мањег броја пацијената (око 15-30%) вирус ће се „елиминисати“, а у око 70 до 85 одсто пацијената развиће се хронични хепатитис. Ток хроничне болести је различит, али трећина пацијената са хроничним хепатитисом ће развити озбиљно обољење јетре 15 до 25 година након инфекције.
Према званичним подацима на основу пријава за 2016. годину, у Републици Српској регистровано је 44 обољелих од вирусног хепатитиса Ц са стопом инцидене 13,1/100 000.
Вирус се налази у крви и телесним течностима инфицираног, а на собној температури може преживјети до четири дана.
До увођења обавезног тестирања крви добровољних давалаца, главни пут преношења инфекције била је трансфузија крви и крвних деривата, а сада су то :
• употреба нестерилног прибора од стране ињекционих корисника дрога
• случајне повреде медицинског особља на контаминиран прибор
• сексуални контакт
• вертикални пут – са мајке на дијете
• коришћење нестерилних инструмената за пирсинг и тетоважу
• коришћење заједничког прибора за личну хигијену
Период инкубације је двије недеље до шест мјесеци. Клиничка слика је неспецифична, а у почетној фази јавља се умор, повишена температура, губитак апетита, болови у мишићима и тетивама, мучнина, болови у стомаку, ријетко и жутица. Код око 80 одсто заражених развија се хронична форма болести, а она код 20 одсто обољелих доводи до цирозе јетре и код 1- 5 одсто завршава смрћу због цирозе или карцинома јетре.
Дијагноза се често постави касно кад се већ развије хронична форма са тешким оштећењима јетре. Користе се лабораторијски – серолошки тестови за доказивање антитела која се јављају у организму као реакција на присуство вируса и тестови за детекцију генетског материјала самог вируса. Важно је да се дијагноза постави што раније и да се започне терапија прије већих оштећења јетре јер се тако повећавају шансе за успјешно лијечење и потпуни опоравак.
Лијечење подразумијева комбиновану примјену одређених лијекова. Ова терапија се често тешко подноси и не дјелује једнако на све генотипове вируса.
За хепатитис Ц не постоји специфична превенција, односно вакцинација. Ради се на проналажењу вакцине. За хепатитис Ц користе се неспецифичне мјере превенције усмјерене ка свим болестима које се преносе путем крви а то су:
• тестирање крви добровољних давалаца
• употреба стерилног прибора од стране ињекционих корисника дрога
• употреба једнократних стерилних шприца, игала и осталог прибора у здравственим установама и његово безбедно одлагање након употребе
• коришћење заштитних рукавица, маски, кецеља и друге заштитне опреме
• употреба стерилног прибора за тетоважу, пирсинг, бушење ушију
• дезинфекција и стерилизација прибора и инструмената у здравственим установама
• правилна употреба кондома
• едукација о хепатитису Ц
• тестирање ризичних група ради раног откривања и лијечења