Данијела Мишић из Власенице је провела шест мјесеци у Кини. Иако је, као студент синологије, већ имала одређено предзнање, по доласку у Кину открила је „читав један нови свијет“. Прочитајте како тај свијет изгледа у њеним очима…
Кина – моја авантура!
Године 2018. добила сам стипендију за шестомјесечни боравак у Кини. Након двије године студирања и огромне жеље да дио свог школовања проведем у тој предивној земљи, мој сан је почео да се остварује. Као студент синологије мислила сам да знам много тога о кинеској историји, која сеже далеко у прошлост, о кинеским обичајима који су увијек у мени будили знатижељу, али тек по доласку у Кину схватила сам колико је моје знање заправо површно. Када сам стигла на кинеско тло, открила сам читав један нови свијет. Иако сам знала да је Кина најмногољуднија земља на свијету, била сам очарана масом коју сам видјела на аеродрому, а потом на улицама. Такве улице сам видјала само на телевизијском платну, а шетња по тим улицама, бљештавим и украшени најразноврснијим натписима била је мој недосањани сан. Можете замислити како сам се осјећала када сам схватила – ово се заиста дешава.Док само путовали чинило ми се да вријеме споро пролази, а по доласку у Харбин схватила сам да је времена једноставно премало. Харбин, тај огромни град са туристичком понудом коју би неко ко је одрастао у малом мјесту као што сам ја, описао као град чуда, нудио је толико тога за посјетити, а нама, иако смо тек стигли, чинило се да смо у шкрипцу са временом. Са пријатељима сам одмах почела да истражујем овај огромни град, у свијету познат по Ice festivalu. Из ресторана нас је мамио мирис кинеске кухиње па смо журно одучили да испробамо кинеска јела. Неспретно смо држали штапиће, али нисмо одустајали. Ипак, провели смо толико времена маштајући како баш у Кини уживамо у јелима која једемо кинеским штапићима, да предаја није долазила у обзир. Мало по мало, навикли смо се на штапиће, као да смо одувијек јели са њима, а и на сам Харбин као да смо одувијек били ту. У Харбину је било толико тога за посјетити да и сада не знам да ли сам за вријеме свог боравка тамо успјела све обићи. Оно што ме највише одушевило у овом граду јесте тај спој традиционалног и модерног. Кинески храмови, огромне статуе Буде, православне цркве и католичке катедрале, спој свега за шта сам раније мислила да никако не може бити заједно, сада је било ту, пред мојим очима. Затим модерни ресторани али и огромни улични маркети са храном, гдје сам појела нека од најукуснијих јела. Људи су увијек били веома љубазни и сусретљиви, кад год би нам требала нека помоћ радо су нам помагали. Па сам тако приликом посјете Sun Islandu, сусрела двоје Кинеза, а из тог сусрета изникло је дивно пријатељство. Не могу а да не примјетим да су и Кина и Кинези нешто о чему сам раније могла само да сањам. Док је Кина земља чуда која се тешко могу описати и једино их можемо спознати када и само прођемо кроз сусрет са том магичном земљом, и сам кинески народ је једнако прекрасан и јединствен. Искреност, срдачност и топлину коју сам пронашла у дружењу са кинеским пријатељима раније сам могла да замислим само у некој бајци, па је можда тако и најбоље описати Кину – земља у којој и бајка постају стварност.
Вријеме је пролазило. Топло вријеме замијенила је јесен, а потом је дошла и зима. Иако је Харбин познат по дугим и хладним зимама ми смо јој се радовали, јер смо знали да се Ице фестивал ближи,а то нисмо могли пропустити. Једноставно, боравити у Харбину током зиме, а не посјетити ту манифестацију био би огроман промашај. Једног дана наша професорица нас је обрадовала позивом да заједно са њом посјетимо овај фестивал. Одушевљењу није било краја. Оно што ми се посебно урезало у сјећање биле су огромне статуе, које се чине готово дивовске када се нађете лице у лице са њима.Полако се ближило вријеме поласка кући. Након проведених 6 мјесеци у Кини, ова земља је постала мој други дом. У њој сам стекла много пријатеља, видјела ствари које сам до тада могла видјети само на сликама. Посјетила сам Кинески зид, једно од седам свјетских чуда, Тиананмен, Забрањени Град, Небески храм. Чак и сада, док набрајам ове локације за које је тешко наћи особу на овој планети која није чула за њих, могу поново да осјетим одушевљење као када сам их први пут угледала. Вијекови ту испред нас, чврсти и стварни – неописив призор. Осјетила сам дух живота ових градова, али оно чему се посебно дивим јесте однос Кинеза према традицији, поштовање своје земље, пожртвованост и преданост раду. Моји учитељи у Кини нису били само професори кинеског, већ и сви људи које сам сретала и упознавала. Гдје год у Кини да идете, увијек и свуда наћићете некога ко ће вас научити нечему, од пролазника на улици до професора у амфитеатру, а то је одлика коју могу једино имати земље са миленијумском цивилизацијском тековином.
Многи људи на Западу имају предрасуде о Кини. Морам признати да сам стекла дојам да је главни извор тих предрасуда страх. Страх од тога да тамо негдје, на крају свијета, постоји једна велика и стара земља. Огромна по својим пространствима, готово неисцрпан извор знања и мудрости, која са својом многољудношћу дјелује као незаустављива ријека. Боје се да ће их та ријека потопити и однијети, а то може мислити само онај ко о Кини не зна ништа, јер то није ријека која уништава него ријека која сама по себи носи жељу за миром и хармонијом. Појава новог вируса само је долила уље на ватру и разбуктала фобије које одавно постоје према Кини. Иако сам релативно кратак временски период провела у Кини и може се наћи много тога што ми је остало непознато, сигурна сам да сам једно научила. Не постоји та препрека коју ова древна земље и њен велики народ неће моћи превазићи, а за све оне који у то не вјерују имам једноставан али врло вриједан савјет: Отиђите у Кину, али будите опрезни, јер када једном крочите у тај магични и мистични свијет, никада га више нећете жељети напустити.