ИВО АНДРИЋ- ПИСАЦ, НОБЕЛОВАЦ, ДИПЛОМАТА…

182

    Српски књижевник и нобеловац Иво Андрић /1892-1975/, члан Српске академије наука и уметности, бриљантан стилиста и приповједач, рођен је на данашњи дан 1892. године.

   Студирао је књижевност и историју у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу, у којем је докторирао историју 1892. године са тезом “Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине”.

   У Првом свјетском рату хапшен је и интерниран због припадности покрету “Млада Босна”, а између два свјетска рата био амбасадор Краљевине Југославије у Берлину.

   У младости је писао пјесме које су објављене у збиркама: “Екс понто”, “Немири” и “Лирика”. Приповједач снажне имагинације и изузетан познавалац Босне, одликовао се ванредном чистотом језика и брушеним стилом, префињеним психолошким анализама, дубоким понирањем у проблеме егзистенције и умијећем да магијом ријечи дочара људску и друштвену панораму минулих вијекова.

   Користећи народна предања, легенде, историјску фактографију, богатство маште и осјећања свијета подигао је монументалну књижевну грађевину.

   Андрићеви романи су: “На Дрини ћуприја”, “Травничка хроника”, “Госпођица”, “Проклета авлија” и “Омер-паша Латас” /недовршен/. Написао је збирке приповједака: “Немирна година”, “Жеђ”, “Јелена, жена које нема”, “Знакови”, “Деца” и “Кућа на осами”, те путописе и скице “Стазе, лица, предели”. Позната је и његова медитативна проза: “Знакови поред пута”, “Есеји, критике, чланци ” и “Свеске”.

   Андрић припада књижевним класицима 20. вијека као изузетан стилиста и хроничар судбина људи на овим просторима.

   Иво Андрић се за живота недвосмислено изјашњавао као Србин.

   Приликом изучавања грађе из Андрићевог живота и стваралаштва за докторску дисертацију, пронађена су два важна документа који свједоче о његовом националном опредјељењу – Андрићева лична карта и војна књижица.

   У личној карти издатој 15. јуна 1951. године у Београду, у рубрику “народност” књижевни великан је уписао – “српска”.

   Мјесец дана касније, 19. јула, у војној књижици за “народност” унио је – “Србин”.

   И прије тога, у неким документима Андрић је својом руком на мјесто за националност написао “српска”.

   Такав потпис се налази и у вјенчаном листу из септембра 1958. године, када се у општини Стари град вјенчао са Милицом Бабић, сликарком и позоришном костимографкињом, која је била његова дугогодишња љубав.

    Иво Андрић, један од највећих европских писаца 20. вијека, умро је 1975. године у Београду.