ИЗ ХАРБИНА У ВЛАСЕНИЦУ: СЕСТРЕ МИШИЋ ГРАДЕ МОСТОВЕ ЉУБАВИ!

3765

   Текст: Т. Рикановић/Инфо портал Власеница24

    У далекој Кини, најближе једна другој, ове двије дјевојке освојиле су срца најбројније нације на планети и провеле шест незаборавних мјесеци учења, истраживања али и стицања пријатељстава која трају заувијек, не марећи за географске линије. Мира и Данијела: спој памети, љепоте и младости! Пред вама је њихова инспиративна прича:

   ”Студирамо Кинески и енглески језик и књижевност на Универзитету у Источном Сарајеву. Када смо у јуну 2018. године добиле стипендију за студиј у кинеском граду Харбину, с нестрпљењем смо одбројавале дане до 23. августа, тада смо коначно крочиле на тлo ове прекрасне земље”, изјавила је Мира Мишић за наш портал.

   ”Ово је једно предивно искуство, на својеврстан начин представљати своју државу у другој земљи. Имале смо част да учествујемо на Интернационалном дану културе гдје смо припремале нашу домаћу храну, представиле традиционално коло и са поносом носиле тробојну заставу”, нагласила је Мира.

   Она је додала како су Кинези народ који слабо познаје Босну и Херцеговину а још мање њене ентитете али, како каже, када им се спомене Сарајево они се одушеве јер су велики обожаватељи култног играног филма ”Валтер брани Сарајево” који се тамо често приказује.

   Данијела Мишић дијели мишљења своје старије сестре: ”Кинези су толико драг народ, од када смо дошле заиста нисмо наишле ни на какво лоше искуство. Сви су весели, дружељубиви, желе да причају, играју и пјевају. Кинески језик је веома занимљив, завољеле смо га од првог карактера! Сама историја тог народа дуга је 5000 година и и обилује драгоцјеним појединостима. Али, изучавати кинески језик и културу у Кини је засигурно остварење сна”, истиче Данијела и додаје како су обје захвалне професорици која им је на катедри у Палама пренијела љубав и знање о том језику, додавши да су их професори у Кини такође лијепо прихватили и мотивисали за рад и напредак.

   ”Сви се труде да помогну како би учинили да се осјећамо као код куће, што нам је  много значило јер смо лет и одлазак из родитељског гнијезда испрва поднијеле са дозом несигурности, обзиром да никада раније нисмо путовале толико далеко”, истакла је Мира Мишић.

   ”Тачно је да се најбоље приче исписују не у књигама, него на страницама пасоша. Провеле смо овај период сродивши се са животом у Кини. Посјетиле смо музеј Забрањени град у Пекингу, шетале се Великим кинеским зидом, обишле бројне кинеске храмове, осјетиле драж Леденог града у Харбину, изучиле њихове плесове, сликарство и још много тога”, додала је она.

   ”Посебан осврт наравно иде на кинеску храну, која је пикантна и врло необична, рекло би се заиста спој неспојивог! Слано и слатко, кисело и слатко, сви укуси су помијешани и то је дио њихове кулинарске традиције коју његују, али мора се истаћи да је храна веома укусна чак и за нас које смо навикле на тотално различита јела”, описала је Мишићева.

   ”Највише су нам фалили слаткиши јер тамо уопште нема чоколаде, једина ”утјеха” су били суви кексићи на које смо се брзо навикле, али специфични кинески укуси имају својеврсну љепоту и након неког времена смо их доживјеле као наше домаће, мада признајем да смо највише јеле пиринач”, кроз смијех је додала Мира.

   Међутим, мамина кухиња није једино што им је недостајало током боравка у Харбину. Родитељска брига и њежност свеле су се на виртуелне пољупце и загрљаје, што је, како смо у разговорима запазили, ипак теже пало управо њиховим родитељима.

   Ивка Мишић, поносна мајка наших суграђанки, признаје да је приликом њиховог укрцавања у авион за Кину, дио њеног срца отпутовао заједно са ћеркама. ”Када су отишле, нисам могла да суздржим сузе неколико дана. Мира и Данијела су одговорне и вриједне и нисам ни сумњала да ће се лако снаћи и уклопити у тамошње друштво али опет, брига ме свакодневно изједала. Богу хвала, све је прошло како треба и свакодневно смо се чуле захваљујући интернету. Када су ми послале прву слику како се хране шкорпијама, закључила сам да ипак мајчину сарму и питу никако не могу замјенити егзотична јела, кинески ”баози” нити ”ијаози”, шаљиво је описала Ивка, захвална на сваком дану који њене дјевојке чине посебним.

   Отац Миленко такође је за наш портал пренио своје утиске о искуствима Мире и Данијеле: ”Некада сам био најбољи математичар али кроз шалу често кажем да ћерке нису наслиједиле те гене. Увијек сам их подстицао да изучавају енглески, сматрајући да ће своја знања обогатити управо страним језицима. Када су добиле стипендију понос се помијешао са носталгијом али сам им ипак о животу увијек говорио са реалношћу и наглашавао да треба да путују док су младе. Живим за њих, да имају свој циљ и правац јер где год да оду имају се коме и вратити”, закључио је Мишић, тренутно секретар Удружења ратних војних инвалида у Власеници.

   Косооки поглед на свијет је прије неколико година искусила и Јованка Даниловић, која је подржала одлуку сестара Мишић да управо изаберу овај студиј за своју професију. ”Моја кинеска прича започела је прије нешто више од три године и још увијек траје. Студент сам четврте године двојезичног студијског програма за кинески и енглески језик и књижевност и као награду за свој труд сам, 2016. године, такође добила стипендију Владе НР Кине за једносеместрално усавршавање и тај први семестар друге године завршила у кинеском граду Ћингдао. Схватила сам да, колико је Кина моћна и успјешна, толико су Кинези практични и дружељубиви људи.Било је тешко вратити се. Овдје је реалност суровија и тежа а обавезе веће”, истакла је Даниловићева. Она је додала како је знања о овом необичном језику већ почела преносити на млађе генерације, кроз педагошки рад у основној школи „Свети Сава“ у Источном Сарајеву,  откривши нам и могућност уписа на мастер студиј у Кини на неком од тамошњих престижних универзитета.

   Једна од најзначајнијих поука која се из Кине може понијети јесте то да се увијек мора тежити ка томе да човјек буде задовољан свим условима које има, јер, уз скромне материјалне услове, тамошњи студенти непрестано уче и марљиво раде на изградњи своје личности, не жалећи се никада на проблеме са којима се сусрећу. ”То нас је посебно одушевило и истовремено отворило очи јер заиста није битно у каквом простору и окружењу боравиш и гдје год да си мораш да се бориш и да те то чини срећним”, једногласно закључују три младе студенткиње.

   Мира и Данијела Мишић новогодишње и божићне празнике, али и крсну славу- светог Николаја, прославиле су, како кажу, у кругу своје кинеске породице, испоштовавши све православне обреде па су чак имале и кинеског полазника којег су посипале житом, а потом научиле и празничним духовним пјесмама. Такође су редовно посјећивале православну цркву Свете Софије, једну од највећих хришћанских цркава на Далеком истоку.

   ”Још Кинеска, па да раскитимо”, са осмијехом сетре Мишић приводе крају своју кинеску бајку, у нади да ће можда још неко од Власеничана у свој празнични календар уврстити и данашњи датум, којим почиње свечано обиљежавање Кинеске нове године. Попут колегинице Јованке, Мира и Данијела Мишић планирају да поново осјете кинеску чаролију јер, како кажу, ко је једном доживи, увијек ће јој се враћати!

    杜姐妹们向弗拉塞尼察市问候没事儿 (Поздрав за Власеницу од сестара Мишић)