Био је то први организовани устанак српског народа који је означио почетак борбе за коначно ослобођење од турске власти. Устанак је званично отпочео 15. фебруара 1804 (на празник Сретење), када је збор угледних Срба у селу Орашцу, на мјесту познатом као Марићевића јаруга, донио одлуку о дизању устанка против Турака.
За вођу је изабран Карађорђе Петровић, након што су Станоје Главаш и кнез Теодосије Марићевић одбили да буду вође. Том догађају претходила је Сјеча кнезова, погубљење српских народних главара 4. фебруара које су спровеле дахије. Том приликом побијен је велики број истакнутих Срба међу којима су били кнезови, свештеници, буљубаше, трговци. Тим чином дахије су покушале да застраше устанике и спријече буну, али то је само убрзало избијање устанка.
Прве акције устаника биле су усмјерене углавном против дахијске власти, спаљивани су ханови и протјериване хаџије, тако да је убрзо ослобођен скоро читав Београдски пашалук, што је омогућило лакше повезивање локалних покрета у јединствену борбу за ослобођење. Вође устанка, на челу с Карађорђем, вјешто су користили турска неслагања и усјпели да издејствују наредбу о погубљењу дахија Аганлије, Кучук-Алије, Муле Јусуфа и Фочић Мехмед-аге од Бећир-паше, султановог изасланика.
Прије ослобођења Београда, током 1805–1806. устаници су однијели неколико значајних побједа (Иванковац, Мишар, Делиград) и радили на добијању подршке Аустрије и Русије, што је приморало турску владу на уступке и склапање Ичковог мира. Београд је ослобођен 12. децембра 1806, а у периоду од 1807. до 1812. учвршћени су руско-српска војна сарадња и савез. Међутим, након потписивања Букурештанског мира (28. мај 1812) између Русије и Османског царства, и неслагања српских устаничких вођа са добијањем ограничене аутономије од турске власти у Београдском пашалуку, дошло је до прекида сарадње између Србије и Русије. Знатно надмоћнија турска војска напала је, 1813. године, Србију у жељи да спроведе одредбе Букурештанског мира и, након тромесечног отпора устаника, поново је успостављена турска власт. Поновним падом Београда у турске руке, 7. октобра 1813, устанак је угушен, а Карађорђе је са још неколико вођа устанка побегао у Аустроугарску, а затим у Русију. И поред формалног неуспјеха Првог српског устанка, он је умногоме допринео успјеху Другог српског устанка, подигнутог крајем априла 1815. године.
Први српски устанак представља почетак српске борбе за ослобођење, односно представља рађање српске модерне државе у XIX вијеку. Упоредо са борбом за ослобођење и рушење турског феудалног система, постављени су темељи нових друштвено-економских односа, културе и уређења будуће српске државе. Овај устанак заузима посебно мјесто у историји српског народа и државе, те се на дан његовог почетка, 15. фебруара, обиљежава Дан државности Републике Србије.