Т. Голијанин / Инфо портал ВЛАСЕНИЦА 24
На први поглед рекло би се да су они разред исти као и сваки други – сједе у школским клупама, уче школско градиво, занимају их исте ствари као њихове вршњаке. Али, то је само на први поглед.
Први разред машинске струке у Средњошколском центру „Милорад Влачић“ у Власеници не истиче се по неким недостижним резултатима, јер за њих је још рано – тек су у септембру сјели у школске клупе, али је посебан по једној (не)обичној причи о пријатељству. У разреду је 13 дјечака. Има ту оних који се знају од малих ногу, има оних који долазе из других градова, али има и један необичан ђак – Мујо Есмић. А Мујо је необичан јер не прича. Иако је дијете са ЛМР, његови родитељи нису одустали од жеље да се њихов син образује и дружи са својим вршњацима. Није увијек било лако, али, уз разумијевање и добре другове, увијек насмијани Мујо стигао је и до средњошколских клупа.
Осмијех и радосно „да“ добили смо од овог црнокосог дјечака као одговор на питање жели ли да испричамо причу о њему и његовим другарима.
Улогу његовог заштитника од самог почетка школске године преузео је Марко Ђокић. Иако га сви знају као несташка, Марко своју самопреузету улогу веома озбиљно схвата.
„Мују сам у основној школи знао из виђења и морам признати да на почетку нисам знао како са њим да комуницирам. Ипак, врло брзо сам схватио шта када жели да ми „каже“. Знам када жели да одем да му купим ужину, сок, када му је потребно друштво. Наравно, увијек има оних који га задиркују, али зато сам ја ту да то не дозволим. Мујо своје другарство и љубав најчешће исказује широким осмијехом и то ми је највећа награда“, озбиљно прича Марко.
У власеничку школу Огњен Ђокић је стигао из Тишче и тада је упознао Мују.
„На почетку ми је било необично то што он ништа не прича, питао сам се зашто уопште иде у школу и како ће учити, али није дуго требало да се спријатељим са Мујом и навикнем на његово понашање. По изразима лица мог друга могу да знам да ли је радостан, да ли му нешто смета или му нешто треба. Мислим да су се и професори брзо прилагодили, јер Мујо задатке који му дају уредно завршава“, казао нам је Огњен
Школски психолог Илинка Нинић истиче да до сада у школи нису имали овакав случај, али да је најважније да је Мујо добро прихваћен од својих вршњака.
„Мујо Есмић је разврстан као лице са потешкоћама у интелектуалном функционисању и лице са оштећењем говорно-гласовне комуникације. Укључен је у редован систем школовања, прихваћен од стране вршњака. Мотивисан је и труди се да стекне основна знања из теоријских предмета у складу са својим могућностима, а акценат се ставља на савладавање практичних вјештина (практична настава). Мајка је спремна на сарадњу и редовно се информише о напредовању ученика“, јасна је Нинићева.
Иако би, по њему прилагођеном наставном плану и програму, Мујо требао да има мањи број часова од другова, овај насмијани дјечак не пропушта ниједан који је у распореду читавог одјељења. Професори му не гледају „кроз прсте“ и кажу да је свака добра оцјена у одјељењској књизи потпуно заслужена.
Убијеђени да се за њиховог другара може набавити неко помагало које ће му олакшати комуникацију, овај разред се укључио и у хуманитарну акцију „Чеп за хендикеп“ и полако пластичним чеповима пуни кесе које ће бити прослијеђене организацији која је акцију покренула.
Иако је до краја школске године преостало још много часова и дана, за I5 у власеничком Средњошколском центру „Милорад Влачић“ већ се може рећи да су одличним успјехом положили најважнији испит – испит другарства и хуманости.