Текст:Редакција/Инфо портал ВЛАСЕНИЦА 24
Обиласком спомен-собе, парастосом у храму Светих апостола Петра и Павла, полагањем вијенаца и паљењем свијећа на борачком гробљу у Власеници, обиљежено је 25 година од формирања Јуришног одреда Војске Републике Српске.
Почетак 1992. године донио је много искушења и напада на српски народ и српску земљу. Они који су вољели свој народ остали су овдје и стали у одбрану српских огњишта. Међу родољубима је била посебна група најхрабријих, која је знала да нема опстанка ако нема државе. Почетком септембра 1992. године, од више мањих јединица, формиран је Јуришни одред, елитна јединица Дринског корпуса. У његов састав ушли су: први, други, трећи и четврти пјешадијски вод и оклопна чета са 2 праге, борбеним возилом пјешадије, тенком т55, возилом бов. Први командант ове јединице био је Милорад Пелемиш, а његов замјеник Мишо Ступар. Низале су се акције у регији Бирча: враћање линије на Гуњацима и Подравању, деблокада рудника на Гуњацима, заузимање и ојачавање линија на Гробићу, спашавање српског живља на подручју Калесије и Скелана, разбијање убачене групе од 190 муслиманских војника у реону Карауле…
Почетком јануара 1993. године дужност команданта Јуришног одреда преузима Мирослав Мићо Краљевић, један од бораца који је од првог дана стао у заштиту српске нејачи и свога народа, и са његовим доласком долази и до омасовљавања ове јединице. Истовремено, дио људства одлази у друге формације, како би их својих искуством појачали. Нижу се акције, свака тежа од претходне: одлазак у Скелане и евакуација села Језеро, чишћење реона Церска и Илијино брдо, заузимање Зеленог Јадра, обезбјеђивање путне комуникације Коњевић Поље – Власеница, успостављање линије у Жеравицама код Хан Пијеска… Истовремено, Јуришници иду свугдје гдје је потребно заштитити српски народ: у Вишеград, Горажде, Игман, Крајину, на сарајевско ратиште.. Гдје год је Главни штаб Војске Републике Српске процијенио да су потребни.
Ишли су тамо гдје год је требала храброст, јунаштво, јуришали неустрашиво доказујући да им је сваки српски живот био важнији од њиховог, слиједећи примјер свог команданта Мирослава Краљевића, за ког повлачења није било, чија је команда увијек била: „За мном!“. Тако је и рањен, у августу 1992. фодине, јер је био први међу својим борцима који су кренули да спријече још један напад испламских фанатика на церском ратишту. У септембру 1992. године Јуришни одред улази у састав Војне полиције Дринског корпуса.
За годину дана самосталног постојања ове јединице остала су дјела и јунаштва која ће се памтити и о којима ће се причати стотинама година, а доказ је и ова 25. годишњица од оснивања одреда, и сви ви који сте овдје да се присјетимо славног пута наших Јуришника.
Кроз Јуришни одред прошло је око 710 бораца. У различитим периодима јединица је бројала од 130 до 160 војника.
Нажалост, и губици су били велики. Као припадници Јуришног одреда погинуло је 18 бораца: Славиша Ребић, Владанко Пантић, Милош Ђурић, Трипун Лакић, Драгомир Бојанић, Милан Алексић, Драгиша Вучиновић, Горан Башић, Боривоје Чоњић, Миодраг Гавриловић, Горан Краљевић, Славиша Јунгић, Зоран Радић, Славиша Савић, Никола Алексић, Миодраг Вржина, Миле Ступар и Драго Илић, док је још седам некадашњих Јуришника погинуло као припадници других јединица: Зоран Остојић, Никола Алексић, Радисав Делић, Радомир Ковачевић, Раденко Зорановић, Озренко Гавриловић и Милорад Штукељић. У послијератном периоду умрло је 14 бораца који су били у јуришном строју: Марко Чалмић, Ранко Ћирковић, Богдан Лошић, Петар Мијић, Саво Јурошевић, Мирко Лакић, Станислав Новаковић, Миломир Јовичић, Драгиша Тодоровић, Срђан Гаџуновић, Бобан Милаковић, Славиша Тодоровић, Горан Делић и Радо Милић.
Кад су нас нападали – Јуришни одред је био ту да одбрани, када су отимали – Јуришници су враћали отето, када су покушавали да затру српски народ, Јуришни одред је био ту да га сачува. Најмање што можемо учинити је да се с поносом сјећамо свих оних који су се борили у његовим редовима, а посебно оних који су своје животе уградили у темеље Републике Српске.
