Посјетом спомен-собе, парастосом у храму Светих апостола Петра и Павла, полагањем вијенаца и паљењем свијећа на Борачком гробљу у Власеници, обиљежено је 30 година од оснивања Јуришног одреда Војске Републике Српске.
Мирослав Краљевић, некадашњи командант с поносом говори о својим саборцима из Јуришног одреда.
Радован Вишковић, премијер Републике Српске поручио је да Војска Републике Српске никада није била освајачка, већ је кроз историју само бранила своја огњишта.
Миле Симанић, предсједник општинске Борачке организације.
Почетак 1992. године донио је много искушења и напада на српски народ и српску земљу. Они који су вољели свој народ остали су овдје и стали у одбрану српских огњишта. Међу родољубима је била посебна група најхрабријих, која је знала да нема опстанка ако нема државе. Почетком септембра 1992. године, од више мањих јединица, формиран је Јуришни одред, елитна јединица Дринског корпуса. У његов састав ушли су: први, други, трећи и четврти пјешадијски вод и оклопна чета са 2 праге, борбеним возилом пјешадије, тенком т55, возилом бов. Први командант ове јединице био је Милорад Пелемиш, а његов замјеник Мишо Ступар. Низале су се акције у регији Бирча: враћање линије на Гуњацима и Подравању, деблокада рудника на Гуњацима, заузимање и ојачавање линија на Гробићу, спашавање српског живља на подручју Калесије и Скелана, разбијање убачене групе од 190 муслиманских војника у реону Карауле…
Почетком јануара 1993. године дужност команданта Јуришног одреда преузима Мирослав Мићо Краљевић, један од бораца који је од првог дана стао у заштиту српске нејачи и свога народа, и са његовим доласком долази и до омасовљавања ове јединице. Истовремено, дио људства одлази у друге формације, како би их својих искуством појачали. Нижу се акције, свака тежа од претходне: одлазак у Скелане и евакуација села Језеро, чишћење реона Церска и Илијино брдо, заузимање Зеленог Јадра, обезбјеђивање путне комуникације Коњевић Поље – Власеница, успостављање линије у Жеравицама код Хан Пијеска… Истовремено, Јуришници иду свугдје гдје је потребно заштитити српски народ: у Вишеград, Горажде, Игман, Крајину, на сарајевско ратиште.. Гдје год је Главни штаб Војске Републике Српске процијенио да су потребни.
Ишли су тамо гдје год је требала храброст, јунаштво, јуришали неустрашиво доказујући да им је сваки српски живот био важнији од њиховог, слиједећи примјер свог команданта Мирослава Краљевића, за ког повлачења није било, чија је команда увијек била: „За мном!“. Тако је и рањен, у августу 1992. фодине, јер је био први међу својим борцима који су кренули да спријече још један напад испламских фанатика на церском ратишту. У септембру 1992. године Јуришни одред улази у састав Војне полиције Дринског корпуса.
Кроз Јуришни одред током протеклог рата прошло је више од 700 бораца, а у различитим периодима јединица је имала од 130 до 160 војника, од којих је 18 погинуло.
Поводом 30 година од формирања Јуришног одреда у Дому културе у Власеници одржана је свечана академија.
