ПОЗОВИ И ПОМОЗИ

1846

 Извор:”ДЕСПОТОВИНА” Информативни портал за Сребреницу и Братунац;      Пише:/Александар Лесендић Петровић

ЛЕСЕНДИЋ ПИШЕ

     Нема дана да однекуд не стигне молба да се некоме помогне за операцију, за лијечење, за преживљавање… Окрени број, дај прилог, погледај представу, уплати овдје и ондје.Свака од ових акција води сеидејом да треба помоћи људима, а да то нас, који треба да дамо неки ситниш, никако не оптерети. И заиста, то све изгледа као идеална комбинација: тебе ништа не кошта, а другоме много значи. Фирме добију још и добру рекламу. Удружења имају осјећај користи и везаности чланова.
Рекао би неко да је циљ важан, па ако ће се неко излијечити или ако ће ово наше мало бити некоме пуно, онда то треба и радити. Тешко је овоме шта приговорити, али није то баш ни тако једноставно. Вјеровали или не, и ове акције, колико чине добра, толико и зла. Осим новца која дође до човјека, а ако и дође, оне мало шта доброг направе, али врло добро фингирају и помоћ, и човјечност, и заједницу, и љубав и све друге племените ствари.

      У основи свега овога лежи једна велика превара, а које смо сви ми мало свјесни. Не, није то крађа наших пара, није то никаква злоупотреба средстава, него управо ово: новац је постављен у центар наших живота. Паре су наша вјера, наша нада, наша љубав. Новац- то је срећа, здравље, успјех, рјешење свих проблема. Сви су окренути према новцу и сви мисле само на новац. Болестан је-дај му пара, погорио је-дај му пара, поплављен је-дај му пара. „Хајде да помогнемо“ једнако је „хајде да му дамо пара“. Паре, паре и само паре.Са парама си све, без пара си ништа, а сви знамо да кад се новац постави на мјесто бога, онда све изгледа свјетлуцаво и лијепо, а све смрди злом и несрећом.

    Била је велика поплава прије неку годину. Многи поплављени нису хтјели да мрдну ни малим прстом док не дође скип из општине. Обијали су прагове државних и невладиних организација, тражили, кумили, молили, свађали се и завађали што је један добио, а други није. Развила се и посебна вјештина, а то је да неко зна извући хуманитарну помоћ. Данима се прегледао регистар да се види колико је ко слагао да му је поплављено земљишта, објеката и воћака и колико треба да добије од државе. Људи су осуђивали једне друге, презирали, завидјели. Власт се светила противницима, а великодушна била према својим послушницима.

     Хуманитарна помоћ тј. новац потпуно јеслудио све. Зар није било боље да комшија помаже комшији, умјесто да обојица сједе скрштених руку чекајући на државу, на неке имагинарне хуманитарце, загледајући ко је колико добио, испирајући уста једни другима. И онда, ти исти који су завађени са браћом, комшијама и цијелим свијетом, позову неки телефонски број да дају марку за лијечење тамо неког у другом крају државе.Перемо савјест са једном марком по позиву. Дајемо старе износане прње које не бисмо да бацимо на смеће. Ни у једном моменту не излазимо из своје зоне комфора. Ни у чему не подносимо никакву жртву. И то називамо помоћу. Најближи нам се растежу у мукама, али ми смо хуманитарни, ми имамо осјећај заједништва. Са ким? Са гомилом истих, себичних, пргавих, свадљивих, завидљивих, као што сам и ја.

    Нама више није важан ни комшија, ни родбина, ни пријатељ, нико од ближњих. Они само сметају, а проблеме нам рјешавају неки тамо даљни. Данас је важно имати везу у странци и у држави. А њима је битан само твој глас и да те са што мање пара што прије отарасе. И тако ми онда рјешавамо проблеме: назовемо телефоном да донирамо марку и онда псујемо државу која је оваква да су ове акције потребне, осуђујуемо љекаре код којих је све скупо, чудимо се да неко други није донирао, хвалимо се да помажемо, а у ствари од једне сасвим безазлене ствари, која сама по себи не мора бити лоша, правимо паклену машину.А овај ако не добије паре, дречи на сав глас, зове све телевизије, новине, сви треба да пишу о томе колика је њега несрећа задесила и како му нема помоћи ни откуда. Држава то све здушно подржава умјесто да ради на томе што је до ње.

    И у Светом писму се каже да се прво измириш са братом, па тек онда да принесеш плод жртвенику. Можда да није оваквог система, ових акција, ове хуманитарне помоћи,људи би се можда у својој несрећи и зближили, помогли један другоме, опростили старе чарке. Можда бисмо морали комшији помоћи и са сто марака и са по двије дневнице и са ручком и преноћиштем. Можда бисмо га требали опрати, можда смо требали претрпјети и сопствену биједу и подијелити и задњу кору хљеба?

    Можда би нас више коштало, али бисмо од тога имали и више користи.Чини ми се да бисмо тако били ближи једни другима. Можда би било више болести, али би се лакше трпјеле. Можда би било мање излијечења, али и мање очаја. Можда би било више биједе, али то не би била ни толика несрећа.Можда бисмо тако били заиста, а не лажно, човјечни.