Књига “Приче из болнице Главног штаба Војске Републике Српске у Сокоцу – Болница поноса, надања и спаса“, чији је аутор примаријус доктор Бориша Стојановић, а коаутор доктор Миро Стојановић, промовисана је у Народној библиотеци у Власеници.
Књига је потресно свједочанство о раду болнице Главног штаба Војске Републике Српске у Сокоцу, мјеста у којем је више од 10.000 рањених бораца спасено од сигурне смрти, а представља искрену исповијест хирурга, хуманисте, патриоте, интелектуалца и непосредног учесника рата од 1992. до 1996. године.
Замјеник начелника општине Власеница Младен Поповић је рекао да су деведесетих година болнице имале огроман значај за лијечење рањеника, цивила и осталих, те да је ово дјело значајно јер чува од заборава сјећање на та тешка времена.
Он је истакао људе који су радили у болницама треба памтити, јер су радили 24 часа дневно – и медицинско и немедицинско особље.
“Болница је била њихов дом, мјесто за преноћиште и одмор како би могли дати све од себе у том огромном напору који су поднијели у тим временима. Овдје имамо свједочења 260 запослених који су радили у Војној болници на Сокоцу“, истакао је Поповић.
Аутор књиге рекао је новинарима да би многи животи били изгубљени да није било ове болнице у то вријеме.
Он је рекао да су, када је рат почео, Срби били силом протјерани из Сарајева како би спасили голи живот, па су и љекари из Војне болнице у Сарајеву дошли у Соколац, гдје су Формили Војну болницу.
“У то вријеме, од Tребиња до Зворника, осим фоче, није постојала ниједна болница у којој се могла пружити хируршка здравствена услуга повријеђенима. Tо значи да би онај ко је рањен у Сокоцу, на Романији, на Tрескавици или било гдје друго, док стигне до Tребиња, Фоче или Зворника, искрварио и умро. Зато смо се и одлучили да Формирамо те ратне болнице, којих је било четири на овом локалитету: Ратна болница `Жице` у Блажују, у Касиндолу, Корам Пале и Ратна болница Главног штаба Војске Републике Српске у Сокоцу“, навео је Стојановић.
Он је истакао да здравствени радници на сарајевско-романијском подручју нису били само они који су пружали здравствену помоћ, већ и Фактор опстанка становништва на том подручју јер да то становништво није имало здравствену заштиту, не би могло ни опстати.