Данас је на Рогосији служен парастос за 29 страдалих бораца ВРС који су изгубили своје животе бранећи Републику Српску давне 1992. године. У присуству породица погинулих и страдалих, представника локалне власти на нивоу регије Бирач, грађана Власенице, Милића и оближњих општина, борачких организација, ученика ОШ „Вук Караџић“ и СШЦ „Милорад Влачић“ Власеница, који су до спомен обиљежја стигли пјешке,заједно са својим наставницима и професорима. Чланови ПЕД „АЦЕР“ Власеница стигли су на одредиште, заједно са суграђанима су положили цвијеће на гроб и одали су почаст страдалима, не дозвољавајући да овај тешки моменат из одбрамбено-отаџбинског рата буде заборављен.
„Навршила се 31 година од једног тужног догађаја, којег се као дјечак, сјећам и сада. Тада су биле јаке емоције, и данас су. Радује ме велики број младих који су приступили парастосу. Сматрамо да је наша морална обавеза да се појавимо сваке године, 26. септембра, на Рогосији. Дубоки наклон свим жртвама и њиховим породицама, овај датум не смије да се заборави“, изјавио је предсједник СО Власеница Горан Ђурић.
„ Окупили смо се и данас да одамо почаст нашим херојима, нашим јунацима, борцима Војске Републике Српске. Изгубили су животе борећи се за своју земљу, за своју груду, за Републику Српску и слободу, коју су нам дали. Тада, прије 31 годину, 29 војника је масакрирано и мучки убијено, извршен је покољ. Наше комшије, муслимани, садашњи Бошњаци, кажу да смо агресори.. Питам се како, кад смо бранили своје? Не може тако. Нећемо издати наше погинуле борце, наше идеале. Боримо се и борили смо се за власништво наше Републике Српске“, поручио је предсједник Борачке организације Власеница, Миле Симанић.
Начелник општине Милићи Марко Савић навео је да је наша обавеза да одамо почаст страдалима и изразимо саучешће породицама страдалих. Они су дали своје животе са циљем да се не понове старе ране из четрдесетих година прошлог вијека. Био сам дијете те 1992. године и остале су слике тог звјерског догађаја, сјећам се угљенисаних тијела, мучених и масакрираних, то је нешто што не може да се заборави. Нажалост, у нашим историјским уџбеницима не постоје чињенице као што је Рогосија, али ме радује што видим младе људе овдје на гробљу и искрено им се захваљујем као и њиховим наставницима и свима који су дошли, да се не заборави.
