Српска православна црква данас прославља празнике Васкрсења Лазаревог или Лазареву суботу и Врбицу.
Празник Лазарева субота успомена је на посљедње чудо Христово пред Недјељу страдања, смрт и Васкрсење.
Догађај Лазаревог васкрсења се, према јеванђељима, догодио у Витанији и увод је у нову вјеру у Васкрсење.
Према јеванђељском предању, Христос је стигао у Витанију четири дана послије смрти Лазареве, оживио га и дигао га из гроба, па је тај празник познат и као Васкрсење Лазара Четвородневног.
У хришћанству тај празник има значење побједе живота над смрћу и на богослужењима се тог дана помињу вољна страдања Христова и васкрснуће Лазарево као јемство за васкрсење свих вјерника.
Васкрсење Лазарево наљутило је првосвештенике и, како каже Јеванђеље, непосредан је повод за одлуку јудејске скупштине о погубљењу Спаситеља.
Православни вјерници истовремено прослављају и Врбицу која, према канону Цркве, почиње службама бдења у навечерје Цвјетне недјеље, свечаног уласка Христовог у Свету земљу.
Врбица је за православне хришћане празник дјечије радости, јер је Христос полазећи у Јерусалим рекао: “Пустите дјецу к мени, јер таквих је Царство небеско”.
На тај празник се у православне храмове уносе врбове гране које ту остају до недјељне литургије, на Цвијети, када се обавља благосиљање врбе.
Врбове гране, које се потом дијеле народу, симболизују палмине гране којима су хришћани поздрављали Спаситеља на уласку у Јерусалим.