На Рогосији код Власенице обиљежене су 34 године од погибије 29 бораца Војске Републике Српске у мучком нападу непријатељских снага на данашњи дан 1992. године.
Комеморативном скупу и парастосу код Спомен-комплекса „Рогосија“ присуствовали су чланови породица погинулих српских јунака, њихови саборци, представници Републичке организације породица погинулих бораца, Борачке организације, општинских власти Власенице и сусједних општина, те бројне званице и гости.
Парастос за погинуле и умрле борце служили су протојереј-ставроФор Илија Илић и ђакон Дејан Вуковић, након чега су делегације положиле вијенце и запалиле свијеће на спомен-обиљежју.
Tоком вјерског обреда благосиљано је и освештано ново звоно, постављено на узвишењу Рогосија као поклон начелника општине Мирослава Краљевића и породице Кременовић.
У пригодној бесједи након богослужења протојереј-ставроФор Илија Илић истакао је да се несебична жртва српских бораца никада не смије препустити забораву.
Краљевић је рекао да је долазак на ово свето мјесто постало стварно ходочашће које окупља све већи број људи.
Подсјећајући да су се овдје окупили да одају почаст најчаснијим борцима који су дали животе бранећи и стварајући Републику Српску, он је навео да се овом приликом први пут чуло звоно на овом простору.
„Tе 1992. године, на звјерски и мучки начин, комшије из сусједног села напале су ове линије и на најмонструознији начин умориле 29 наших бораца. Слике свједоче о томе да људски мозак не може да прихвати да толико мржње постоји“, рекао је Краљевић.
Према његовим ријечима, на Рогосију се не зове, него се на Рогосију иде.
„Порука свим младим људима, ђацима, студентима и породицама јесте да дјело тих бораца остане трајно у нама. Ако заборавимо ту жртву, заборавићемо себе и да постојимо. Република Српска је наша обавеза, а ти борци су нам донијели слободу и мир“, поручио је Краљевић.
Предсједник Борачке организације Власеница Миле Симанић нагласио је да је и послије више од три деценије туга за погинулим саборцима подједнако дубока и тешка.
Он је подсјетио да су се српски борци нашли у окружењу знатно бројнијег непријатеља који је одлично познавао терен и пружали су отпор док су имали снаге, а посебно је болно то што непријатељ није имао милости ни према рањенима ни према заробљенима, већ су звјерски убијени.
„Ово је дан када хоћемо да кажемо породицама да њихови најмилији нису узалудно дали животе. Све док их помињемо они су живи и у породицама, и код нас сабораца, и у потомцима“, навео је Симанић.
Он је истакао да га је задивило све веће интересовање младих и да је ове године група од 75 дјеце, планинара и ученика средње и основне школе пјешке дошла да ода почаст.