Текст: Т. Рикановић/Инфо портал Власеница24
Некада их је било осам, а данас наша општина има само једну обућарску радњу, чији је власник занатлија коме долазе не само Власеничани него и муштерије из сусједних општина. Његов осмијех вам је засигурно познат, а да ли сте икада сазнали нешто више о овом, испрва би помислили, обичном радном човјеку? Наиме, Горан Стојишић је једина особа са ових простора која је имала част да упозна ни мање ни више него чувеног “краља попа“, Мајкла Џексона! О томе свједочи и драга му успомена, фотографија коју је за наш портал по први пут показао у јавност.
“Рођен сам глувонијем и због тога сам ишао у тада најближу специјалну школу у Тузли, гдје сам изучио обућарски занат. Од почетка школовања знао сам да је то посао који са радошћу желим обављати“, изјавио је Стојишић за наш инфо портал.
Након школовања занат је усавршио у тада највећем тузланском предузећу “Аида“, које је ангажовало више од 500 радника. Тамо је провео 3 године а онда се због ратног вихора преселио у Београд. Ту је одрадио праксу у фирми “Тото“, од које је потом купио и своју прву “CIGAR“ машину.
“Та машина је ручне израде, стара преко 200 година и користим је за шивење коше, спада у најстручнију опрему и сан је сваког обућара. Када сам се вратио у Власеницу, постао сам шегрт послијератног обућара Ибре, оставши једини мајстор након његовог пензионисања. Тако је, ево, до данас, већ деценију и јаче“, нагласио је Стојишић.
У своју занатску радњу уложио је много па је, набавивши опрему коју и сада доноси из највећих центара у региону, између осталог купио и машину словеначке марке “JUMEL“ за брушење и ледерење обуће, те успјешно развио посао од којег живи. “Од овог посла се не можете обогатити али можете у њему уживати, имам срећу да ми долазе бројне муштерије, од којих је много комшија из Милића ,Сековића, Хан Пијеска и Зворника“, истакао је обућар.
“Неквалитетна а јефтина роба која се неконтролисано увози угрожава наш посао јер се не исплати ни поправљати пошто квалитетан материјал и руке мајстора често коштају више него што су такве ципеле плаћене“, објашњава Стојишић и додаје да је “квалитетну обућу увијек исплативије одржавати и лакше поправљати“.
“Волим овај посао али ми је жао што се генерално све слабије цијене добри занати и све је теже доћи до скупе робе која се доноси из великих градова, гдје нема намјенских фабрика нити продавница обућарског материјала па је изазов још већи“, изражава забринутост Горан Стојишић.
У његовој радионици нема много квадрата али је довољно велика да у њу стану невјероватна креативност и посвећеност. “Ручно сам направио машину за резање и калуп а такозвани женски и мушки ђон у боји, флекице за штикле и еко кожа коју набављам из Хрватске спадају у неопходан материјал, ту је и незаобилазни њемачки нож а конце и токе за каишеве, разне рајфешлусе, игле, пертле и специјалну “пирамида“ гуму доносим из Сарајева, “ испричао је Стојишић.
Он је додао да се понекад деси да муштерија не дође по обућу коју му остави али и да никада не баца туђе ствари већ их одлаже на полице у нади да ће власник ипак доћи да их преузме. “Новац није проблем јер су цијене заиста симболичне а све поправке буду завршене у врло кратком року“, истакао је Стојишић рекавши притом да му веома прија комуникација са посјетиоцима.
“Редовно долазим код нашег обућара јер он годинама стоји иза свог посла и никада нисам имала примједбу на његов рад“, за наш портал је изјавила Радмила Старчевић из Власенице.
Јелена Митровић из Хан Пијеска такође нам је рекла да често доноси обућу у Стојишићеву радњу јер, како каже, “у тој општини нема ниједног мајстора за поправку обуће“. Исто је и у Шековићима и Милићима, чији мјештани редовно потражују услуге власеничког обућара.
“Када сам открио да у Власеници има бољи обућар него чак и у Зворнику, одлучио сам да моја породица и ја искључиво долазимо у радњу код Стојишића“, изјавио је Божо Дрмоњић из Дервенте који је за наш портал нагласио и да му је драго што га власенички обућар увијек дочека са осмијехом.
Иза ведрине Горана Стојишића крију се бројни хобији али и истанчан музички укус. “Волим планинарење, аутомобиле, стално возим мотор и бицикл, много сам путовао и са својих 45 година могу рећи да сам испуњен и срећан човјек“, поносно је изјавио Стојишић и, на велико изненађење наше новинарске екипе, заплесао чувени “moonwalk“ чијег је творца, свог музичког идола упознао још као средњошколац.
“Био сам у Белгији у породичној посјети и десило се да одем на концерт Мајкла Џексона. Нисам очекивао да ћу га упознати али се то догодило спонтано, наш сусрет је забиљежен фотоапаратом и сада имам једну од најдражих успомена на омиљену музичку звијезду. Џексон ми је идол од дјетињства и чак сам, плешући уз његове пјесме, освојио наградно путовање на такмичењу “Супер плес“, присјећа се Стојишић.
Нашем занимљивом суграђанину хоби су и борилачке вјештине па се у његовој радњи налази и фотографија Брус Лија, једног од најутицајнијних мајстора борилачког спорта свих времена.
Своју неустрашивост Горан Стојишић нам је доказао рекавши кроз шалу да се не плаши када му припадници органа реда стављају пиштољ на пулт јер често поправља и полицијске униформе. Рок употребе продужава и спортским патикама, копачкама, па су му честе муштерије спортисти и рекреативци који брзо похабају обућу. Доносе му и ташне, израђује и копира кључеве, поправља и капе али се, како каже, држи народне пословице да “чизма главу чува а шубара је само краси“.
Радну униформу често носи и код куће гдје је опремио гаражну радионицу коју користи за складиштење помоћних машина и разног алата. Овај вриједни и свестрани обућар бави се и сточарством као и пољопривредним дјелатностима и то у власеничком селу Мишари гдје у слободно вријеме помаже родитељима да одржавају домаћинство.